INTERVJU: ŽAKLINA TATALOVIĆ, NOVINARKA

„RODJENDAN SAM DOČEKALA U ŠTIKLAMA ISPRED CENTRALNOG ZATVORA“

„Mi jesmo lešinari, često bez potrebe, ali češće sa potrebom. Mnogo je povlašćenih danas i niko ne voli da mu kopate po poslu i životu, ali to je neophodno ako mislimo ikada da živimo bolje.“

Dvoumila se između medicine i novinarstva, a onda je konačno „prelomila“ i upisala Fakultet političkih nauka. Novinarka Žaklina Tatalović kaže da su događaji 2000tih odredili njenu karijeru. Danas radi u informativnom programu Prve Srpske televizije. Njen posao je da nam u dva minuta prepriča sve ono što treba da znamo, a sada nam govori o trenutnom stanju u medijima i priseća se svojih početaka.

Počeli ste u BK školi novinarstva, gde ste upoznali mnoga imena. Čiju rečenicu pamtite i dan danas?

Počela sam čim sam upisala FPN, što možda i nije preporučljivo. To je bilo posle bombardovanja, fakulteti su štrajkovali, nije bilo nastave i da ne bih dangubila mama me je upisala u BK školu novinarstva jer su tamo predavali naši profesori. Tu sam imala mogućnost prakse, po zavrsetku škole. Ostala sam da volontiram u jutarnjem programu, svako jutro ustajala u 5h i tako je počelo. Sećam se da mi je Borislav Miljanović tada rekao da od mene nikada neće biti novinar, kasnije kada sam od izveštaja sa pijace stigla do izveštavanja iz Njujorka i Ujedinjenih nacija bilo mu je malo krivo. Moja mama se i dan danas kaje što nisam dangubila jer misli da se bavim nenormalnim poslom evo već 16 godina.

Da li imate nekog uzora, ili osobu čiji rad cenite?

Uzora nemam, ovo je posao gde baš moraš biti svoj da bi opstao, ali od drugih možeš učiti. Ja sam imala tu sreću da mi urednici budu od Aleksandra Tijanića, Srđana Đurića, Bojane Lekić, Milomira Marića, Olje Milošević, Igora Šanjevića… sa svima sam se malo svađala ali i od svakog mnogo naučila. Danas mi je jedan od šefova i Ivan Ivanović, radim u njegovom timu i od njega mnogo učim.

Zašto baš novinarstvo?

To je zanimljiva priča testiranja posle srednje škole. Ispalo mi je da treba da studiram i novinarstvo i medicinu. U mojoj porodici su se uglavnom bavili elektrotehnikom i građevinom jer je deda Nikola Hajdin smatrao da je to u redu i mog tatu i strica terao da studiraju građevinu. Za mene su se svi malo šokirali. Nisam dobro znala hemiju ali sam „kidala“ istoriju što mi je trebalo za FPN. Tako da sam ostala neostvarena doktorka kod koje kolege dolaze kad ih nešto boli. Često kada mi nije dan na poslu kažem sebi: „Žaklina, a možda bi ti bolje stajao beli mantil od mikrofona.“

Ipak Vam je bilo suđeno novinarstvo. Koje su, po Vašem mišljenju, mane tog posla i na koji način se one mogu savladati?

To je specifičan posao koji nije posao. Svi će vam reći da je to način života. I tako i jeste, ti nemaš radno vreme, moraš biti stalno dostupan, nemaš vikend, praznik, jer ako izabereš vesti kao ja, radiš non stop. To se savlađuje samo ako imaš nekog ko to može da razume ili zauvek ostaješ neshvaćen. Drugi ljudi ne mogu da shvate na primer kada odete sa rodjenog rodjendana.

Da li Vam se to i desilo nekada?

Upravo je to i bila na neki način moja prekretnica. 30. marta slavila sam rođendan sa prijateljima, ali tog 30. marta počelo je i hapšenje Miloševića. Bila sam na početku karijere i Tijanić me je pozvao da odmah dođem. Da tad nisam otišla nikad ne bih mogla da budem to što jesam. Provela sam rođendan u štiklama ispred Centralnog zatvora, posle toga sam otišla na maratonsku sednicu DOS-a, donela ekskluzivu, dobila povećanje plate i shvatila da sve što sam uradila neko zaista ceni.

Šta je, pored aktuelnosti teme, potrebno da bi se napravila dobra vest ili emisija?

Potrebna je kreativnost i dobra ideja. Ali pre svega toga dobar tim ljudi. Dobru emisiju ne može da napravi jedan čovek, može da je nosi, ali za dobru emisiju neophodno je oko 10-15 dobrih novinara sa perfektnim kontaktima i mozgom koji nikada ne spava.

Kakvo je Vaše mišljenje o tome da neko može da radi na televiziji, na primer, a da nije prošao nikakvu obuku?

Danas kada se slogan mnogih programa sveo na „zabavi pa vladaj“ takvi nažalost mogu da rade na TV-u, ali to se odmah primeti.  Ako plus osoba nema talenta i osećaja za novinarstvo jer to je 99% svega, onda takva osoba brzo potone, bez obzira na to što ima bilo čiju podršku vezu u tom momentu. Neophodno je takve osobe gurati u vatru, ili iz nje pobegnu same ili izgore. Sad zvučim baš surovo.

Spomenuli ste „zabavi pa vladaj“, šta mislite, zašto prosečan  građanin radije čita skandale i gleda rijaliti-šou od neke obrazovne emisije ili emisije iz kulture?

Gradjani će gledati ono što im daš, bar tako ja mislim. Ako im ne daš Parove ili Farmu već nešto malo kultivisanije oni će gledati to kultivisanije, ali za to su potrebni timovi koji će sve osmisliti i uraditi. Ipak je, priznaj, lakše okupiti neke ljude, zatvoriti ih i uključiti kamere.

Izveštavali ste o mnogim događajima, koji je Vama lično bio najnapetiji?

Prvi napet događaj je bio kad je gorela džamija. Bojana Lekić me je poslala da proverim šta se dešava. Ostala sam tamo celu noć. Policija se povukla i džamija je prepuštena huliganima gorela. Izveštavala sam non stop. Negde ujutru oko 4h bilo je potrebno sumirati noć. Htela sam da to uradim, a da stojim na prevrnutom automobilu. Dok smo se snimatelj i ja prepirali, on da to ne može, ja da to hoću, automobil je eksplodirao. Od tad uvek slušam snimatelja. Napeto je bilo i na Kosovu, gde sam bila najmlađa novinarka koja je ušla na Kosovo posle bombardovanja.

Sigurno nije lako izveštavati o kriznim situacijama. Kako ostajete staloženi u takvim trenucima?

To je taj talenat, ili ga imaš ili ne. Ili ćeš stati i pričati to što vidiš kako zaista jeste i zbog toga dobiti poverenje građana ili ćeš dizati paniku i smatraće te ludakom. Tada je takođe bitno da imaš dobru ekipu i  da se međusobno slušate i da postaviš stvari tako da si ti na terenu i da ti određuješ šta ćeš i kako jer urednici koji sede u fotelji na toplom, a nisu prošli teren često mnogo toga ne razumeju i mnogo mi je teže sa njima ponekad nego u kriznoj situaciji.

Kako je došlo do toga da ljudi koji se bave novinarstvom osećaju strah za sopstveni život, egzistenciju?

Strah za život je zato što nas generalno niko ne voli. Mi jesmo lešinari, često bez potrebe, ali češće sa potrebom. Mnogo je povlašćenih danas i niko ne voli da mu kopate po poslu i životu, ali to je neophodno ako mislimo ikada da živimo bolje.

Kako opstati u svetu medija?

Biti doziran. Što je za jednog ovna kao što sam ja veoma teško. Dakle, morate da osetite kad treba ućutati, primiriti se, ali i da osetite kad je taj trenutak kada taj mir dolazi na naplatu.